"DECI NIJE BILO PRIJATNO, NEKO JE DOŠAO NA MESTO NJIHOVE MAJKE" Naš najstariji pevač (88) otkrio detalje ljubavi sa 41 godinom mlađom koleginicom: Srećan sam
Andrija Bajić, koji je s bratom Tomislavom činio duo Braća Bajić, važi za najstarijeg pevača na estradi. Iako ima 88 godina i dalje je aktivan, peva tamo gde ga pozovu, ali i uživa u ljubavi sa 41 godinu mlađom koleginicom Malom Canom.
O toj vezi, ali i mnogim drugim temama, Andrija je govorio u intervjuu za emisiju "Stars specijal", koja se emituje nedeljom od 17 sati na Kurir televiziji.
Karijeru ste započeli u ansamblu tek kada je televizija bila u povoju.
- Televizija je tad bila crnobela i bilo je malo TV aparata. Na Kalenić pijaci ima onaj mali parkić ispred restorana, dolazio sam tamo uveče da gledam Miću Orlovića, televizor su namestili na drvo u parku i narod se tu skupljao da gleda.
Poznavali ste Silvanu Armenulić i Tomu Zdravkovića. Kakvo je bilo to zlatno vreme kafane?
- Kafane su bile institucije. Mnogi pevači su u kafani ispekli zanat. Družili smo se sa Silvanom, bili smo kućni prijatelji, ja sam je vraćao kući s tezgi, tada sam vozio "fiću". Tada je bila u vezi s jednim našim sportskim novinarom, pa je to posle puklo. Već je bila razvedena od Armenulića, ali ako ste mislili na ovo što se pojavilo u filmu, neka bliža veza između nje i Tome, tvrdim da toga nije bilo.
Koga su žene u to vreme više volele, braću Bajić ili Tomu Zdravkovića?
- Tomu Zdravkovića. Mi smo bili ozbiljni ljudi. Ja sam se prvo oženio, pa sam propevao.
Vaš brat Toma je, rekao bih, bio malo opasniji, onako mangup.
- Bio je na specifičan način vragolast. Imao je ozbiljan brak, nažalost, ni on ni snajka nisu živi, ostale su njihove dve ćerke i unuci. Nije on išao s tim da napravi vezu s nekom ženom, bio je van toga, ali je voleo kada neko priđe da uzme autogram, dok se potpisuje, da se malo ispriča.
Ko je u mladosti imao više sreće sa ženama?
- Mislim da je on, ali to nije važno.
Poznavali ste mnoge naše velike pevače, s Borom Drljačom ste bili bliski.
- Bili smo kućni prijatelji. On je bio specifičan čovek, i danas tvrdim da je Bora bio i ostao najbolji krajiški pevač. Ima ih koliko hoćete, svi hoće da pevaju, misle da će da zarade pare. Bora je ikona te krajiške muzike. Bio je, neka mu je laka zemlja, napadan na žene, koju god da vidi, misli da tu može da prođe. Javila se njemu neka žena i on priča Cani i meni: "Sutra moram da idem, dogovorio sam neki motel." Prošao dan i pita ga Cana: "Boro, kako je bilo juče?", a on kaže: "Omanuo sam." On uđe u punu kafanu i s vrata viče: "Nema boljeg od Bore" i onda svi: "Ej, eno ga Bora." Kada bih ja tako negde ušao, rekli bi: "Vidi, Bajić poludeo." Njemu je to ličilo, bio je takav čovek. Ima dva sina, jedan je oženjen, jedan još nije, u kontaktu sam s njima.
Tokom intervjua pominjete Canu, u pitanju je pevačica Mala Cana. Ranije su je mediji povezivali s Borom.
- Bora, Cana i ja smo bili prijatelji, i njegova pokojna žena Rada, i sinovi, jedna grupica osoba koje su se poštovale. Bora vozi Canu u Bijeljinu na televiziju da snimaju i ona kaže da mu da za pola goriva, da ne ispadne da je voza bez veze, a on kaže da neće jer kako njoj da uzme. Ona ga moli da uzme bar 1.000 dinara, a on kaže: "Dobro, ako je iz tvoje ruke, daj, nema veze."
Zapravo ste vi sa Canom.
- Cana je meni desna ruka, mi smo kao jedna osoba. Razumemo se u svemu. Mojoj deci u početku nije bilo prijatno zato što je tolika razlika u godinama, drugo zato što je došao neko na mesto njihove majke. Nije to tako jednostavno, ali su shvatile. Nas dvoje funkcionišemo fenomenalno. U potpunosti se slažemo, tu je za sve da mi pomogne, ja njoj isto tako. Poželeo bih i mladim i starijim parovima da žive kao mi. Ja sam srećan, ona isto, da li neko priča ovako ili onako, to je njihov problem. Neka svako uređuje sebi život onako kako misli da je najbolje, a mi smo shvatili da smo jedno za drugo.
Vi često i zapevate zajedno.
- Da. Snimili smo jednu krajišku pesmu za jedno bratstvo Kuraica. Snimili smo je da im poklonimo jer nas oni zovu svake godine na svoje poselo, mi smo njihovi gosti i onda smo rešili da im se odužimo. Uradio sam jednu lepu pesmicu, jedna lepa njihova krajiška melodija.
Pevali ste Titu i Jovanki.
- Tito je bio specifičan državnik i specifičan čovek. Pratio je i voleo muziku, svirao je klavir. Bio je štos kada su ga pitali da li je bolje da budeš priklonjen Rusima ili Amerikancima, on sedne za klavir pa kaže malo tamo, malo vamo. Tada su se pravili novogodišnji dočeci u Skupštini i mi smo pozivani da gostujemo. Sedam puta sam pevao kod njega. Jedne godine trebalo je da gostujemo u hotelu u Apatinu, sve je bilo dogovoreno i dva dana uoči Nove godine dolazi čovek iz njegove svite, pita da li pevamo za Novu godinu, mi mu kažemo gde smo, a on nam kaže da je predsednik izrazio želju da mi budemo gosti. Ja kažem šta da radimo, ljudi odande su objavili, a on kaže da je to njihova briga. Oni su odvezli Dobrivoja Topalovića i Veru Ivković u Apatin, a nas u Skupštinu. Tito je znao zašto je nas tražio, zato što je znao da smo mi kod srpskog naroda neko ime, popularni. I on kaže "neka dođu, neka vide ljudi da ja to poštujem, tu srpsku muziku". Tu je bilo još pevača, orkestar radija svira. Počeli smo da pevamo jugoslovenski splet pesama, makedonsko, slovenačko, pa krenemo Toma i ja "Oj Moravo", Tito ustaje, hvata Jovanku za ruku i igra valcer. Boki Milošević iza mene svira klarinet i kaže: "Menjaj nešto, menjaj nešto", a ja mu kažem: "Boki, ćuti i sviraj, molim te". Završimo mi "Oj Moravo" i počnemo "Na planinca solčence sija", Tito igra.
Jeste li se družili s njim?
- Upoznali smo ga dobro, ali se nismo družili. Jedini koji se družio s njim je pokojni harmonikaš Toša Elezović, zvali smo ga Žuti. On je išao kod njega na kafu i šalio se s njim. Jednom prilikom je bio kod njega na doručku i rekao mu: "Druže maršale, ja bih ovo nacionalno pitanje rešio na svoj način, odbacio bih ovaj Srbin, ovaj Slovenac, ja bih da od sutra svi budemo Srbi." Tito je tad premestio cigaretu na drugi stranu pa mu rekao: "Pa bogamu, ne može to tako", ali je prihvatio kao šalu.
Jedno vreme se provlačila priča da je Brena bila državni projekat.
- Mislim da nije. Brena je zahvaljujući Milutinu Popoviću Zaharu napravila to što je napravila. Dobila je odlične pesme za to vreme, dobila je repertoar i priliku u televizijskim emisijama koje su bile popularne kao što su "Zeleni kabare", "Folk parada", onda ju je uhvatio Raka Đokić, koji je bio fenomenalan menadžer, koji je znao sve šta treba da radi. On je nju vodio u Bugarsku na stadion, helikopterom ju je spustio na stadion, Saša Popović, Bora, orkestar Slatki greh, bili su šoumeni. Za to vreme to je bilo nešto buf, novi stil, ona je bila u miniću i svaka joj čast, umela je da to iskoristi.
Kako vam se čini danas estrada?
- Lično sam zadovoljan zato što gde god da se pojavim, niko nije rekao "vidi ga ovaj matori", nego "e gde si legendo, evo živa legenda". Oni to ne lažu, oni to stvarno misle. Ja imam 88 godina i mislim da je dosta, da stavim frulu za pojas i da kažem dosta je bilo.
Marija Šerifović je jednom rekla da bi trebalo da se povuku sa scene svi koji imaju preko 60 godina, mnogi su tu njenu izjavu osudili.
- Na jednom novogodišnjem snimanju u Bijeljini jedna od tih mladih pevačica koja je popularna, bilo je nas nekoliko koji smo u godinama, ali repertoar koji mi imamo u programu je interesantan za tu televiziju i zvali su nas, i sad je ona čekala pa rekla:"Kad će ovi matori da završe da mi dođemo na red", a ova druga takođe iz mlađe generacije joj je rekla: "Slušaj, ti si mnogo para uzela na njihovim pesmama, kad ti budeš dočekala da mladi koji dođu zarađuju na tvojim pesmama, onda tako kaži, a ne sad."
Smatrate li da neko od njih može da opstane, da traje kao vi?
- Može. Pokojni Marinko Rokvić je bio jedan jak vokal, nažalost, otišao je rano, on je mogao dugo da traje. Ima neki Ibro Bublin, mnogo lepo peva.
Kako vam se dopada fenomen Aleksandre Prijović?
- Ona je imala sreću. Dobar je pevač, ali je imala i sreću. Konkretno mislim na porodicu Živojinović da joj pomogne.
Koji biste vi savet dali mlađim pevačima?
- Da poštuju publiku, one koji dođu zbog njih da ih slušaju i nemojte pred njima da se pokazujete ja sam ovo, ja sam ono, ja vozim besan auto, platio sam ovo toliko. Pustite pare, pevajte, svirajte, da narod bude zadovoljan, da se veseli, baš ga briga da li si ti došao "fićom" ili BMW-om.
Odnedavno ste na Instagramu.
- Tu mi moja Cana pomaže, ona mi je to i otvorila. Volim ja telefon, pratim društvene mreže, ne eksponiram se mnogo da pišem komentare, ali ih čitam i nekad se čudim zašto ljudi tako pišu.
Za kog kolegu i koleginicu ste pročitali neki komentar koji vas je razočarao?
- Izraziti primer je moj brat, tako se zovemo, Era Ojdanić. On je izvanredan domaćin, vredan, on čuva i svinje, ovce, kravu. Ima neke svoje lude poteze, žao mi je što nekada s nečim izleti, s nekim potezima da ispadne da je blesav, a tvrdim vam da je pošten i dobar čovek, dobar domaćin.